Novi zakon o oporezivanju mogao bi da dovede do egzodusa IT-jevaca iz Srbije

Kakve su opšte posledice najnovijih poteza države u cilju suzbijanja zloupotrebe paušalnog poreza i zašto svi pričaju o egzodusu.

Ovih dana ako radite u IT-ju ili ste bili neoprezni, sigurno ste se susreli sa vrućom temu oporezivanja preduzetnika po novom paketu zakona i uredbi koje Vlada Srbije gromoglasno najavljuje već neko vreme.

Ako ste se sa ovom temom susreli na državnim medijima i onima koji bi to želeli da budu, onda ste čuli kako država reguliše ovu oblast i kako su onima koji su eventualno pogođeni omogućene olakšice koje će njihov život učiniti skupljim samo 37 eura mesečno. Mogli ste takođe videti nove medijske mini-zvezde, poput ljudi iz Microsofta, Nordeusa i sličnih kompanija udruženih u nešto što se zove Inicijativa Digitalna Srbija. Tamo ćete sresti i druge kompanije koje se navode kao uspešne i kao primeri blistavog rasta srpskog IT-ja.

Ako nas je život u Srbiji nešto naučio to je da uglavnom ništa nije onako kako izgleda na televiziji. Inače bi cela Srbija živela bolje za dve, najviše tri godine, još pre 3 najviše 4 godine.

Šta se zapravo dešava? Dešava se da se Srbija obračunava sa preduzetnicima. I to kojim, jer srpski jezik ima dva značenja reči preduzetnik: jedan je oblik poslovanja, nešto kao engleski sole trader, dakle firma koju čini jedan čovek. Ili, u poslovnoj nomenklaturi Republike Srbije preduzetnik je fizičko lice koje je poslovno sposobno. Drugo značenje preduzetnika je neko ko pokreće biznis, stvara posao. Engleski enterpreneur. Ovaj drugi preduzetnik može da bude prvi preduzetnik ali ne mora, može da pokrene i “pravu” firmu, kao što je društvo ograničene odgovornosti, aka d.o.o. Razlika između preduzetnika i “prave firme” je što su preduzetnik odgovara ličnom imovinom a za uzvrat ima nešto jednostavniji i jeftiniji poreski proces. D.o.o firma odgovara samo imovinom firme, ali je poreski proces skuplji i komplikovaniji.

Ovo je bitno odmah razjasniti jer se čuje tvrdnja da Srbija promoviše preduzetništvo, a istovremeno se čuje i tvrdnja da Srbija suzbija preduzetništvo. Kad se razjasne pojmovi, vidi se da obe tvrdnje mogu da budu tačne.

Zašto se Srbija obračunava sa preduzetnicima (ovim prvim, po poreskom statusu)? Po rečima tvoraca zakona, srpski poreski sistem je krenuo stranputicom pa je bilo neophodno da država nešto uradi. Kako izgleda ta stranputica? Pre svega, država misli na nešto što zove “zloupotreba paušalnog poreza”.

Treba da znamo i da je paušalni porez specifičnost zemalja naslednica SFRJ. On bi nekome sa strane mogao da se opiše kao flat-rate tax na prihod, što se retko sreće. Porez se praktično uvek plaća kao procenat prihoda. Kod paušalnog poreza, taj prihod se ne računa nego ga država proceni na odnosu opštinskog (ubuduće republičkog) proseka za datu delatnost. Ne treba previše verovati zvaničnoj tezi da je paušal tu da olakša poslovanje, jer nije. Paušalni porez je tu da olakša posao državnim organima. Nisu svi preduzetnici paušalci, neki vode i knjige. To može da bude znatno jeftinije nego paušal, ali zahteva daleko veću birokratiju i profesionalnog knjigovođu.

Kako je došlo do “zloupotrebe”? Svedoci smo da je poslednjih desetak godina zahvaljujući mogućnosti rada i saradnje na daljinu došlo do buma IT sektora. Uz to IT firme su uvek bile prilično kreativne u tzv. poreskim optimizacijama, pa iako su njihovi saradnici i zaposleni uvek bili dobro plaćeni to se nije nužno odražavalo u zvaničnim podacima. Tako da zvanične plate IT-jevaca nisu bile mnogo velike pa ni država nije razrezivala naročito veliki paušalni porez. To su neke firme počele da koriste tako da svoje zaposlene prevedu u status preduzetnika koji paušalno plaćaju porez što im je praktično omogućilo da isplaćuju bruto platu uz tek neke relativno male troškove. To nije bilo protiv zakona mada nije bilo ni po zakonu. Takozvana siva zona.

To se nije dešavalo da bi “gazda vozio BMW” kako, ne bez razloga – prosečan Srbin doživljava domaću verziju kapitalizma, nego da bi zadržali saradnike, da ljudi ne bi odlazili u druge firme koje nude više (uglavnom takođe zahvaljujući paušalnom porezu). Dakle, neke IT firme su umesto zapošljavanja po zakonu o radu svoje zaposlene vodile kao preduzetnike. Zbog toga danas slušamo po medijima kako IT firme krše zakone, kako ne plaćaju poreze, itd. itd.

No to je ružnija strana, a lepša je da na svakog lažno zaposlenog dolazi nekoliko malih preduzetnika. To može da bude lokalna bakalnica ili vaša frizerka, ali oni koji rade sa mušterijama nisu pogođeni ovim zakonom. Oni koji jesu, to su oni ljudi koje srećete po kafićima, kafeterijama, hubovima i sl. sa laptopima kako udubljeno gledaju u ekran i klikću okolo. I koji svoje intelektualne usluge nude klijentima u inostranstvo preko Interneta. Za njih je paušalni porez zaista zvučaao kao skoro pa idealno rešenje, zarade, plate koliko im država kaže, donesu devize u zemlju, troše ih ovde. Opet su IT-jevci najčešći što je i logično imajući u vidu prirodu medijuma, ali ima i dizajnera, arhitekata, praktično svih intelektualnih uslužnih delatnosti. Svi oni posluju na ovaj način, zarađujući, izdržavajući sebe i porodice i uvozeći toliko potrebne devizne valute u zemlju.

Nije fer ni normalno tretirati njih kao zaposlene, jer osim što rade posao za koji su plaćeni, oni moraju i da nalaze i održavaju poslove, obavlja birokratske poslove, snose kompletan rizik i imaju troškove tog poslovanja, koje zaposleni nema. Zato oporezovanje zaposlenih po zakonu o radu i oporezovanje preduzetnika funkcionišu potpuno drugačije.

Sumarno imamo sledeće grupe preduzetnika:

• fiktivni preduzetnici koji rade za domaću firmu
• preduzetnici koji rade za jednog stranog klijenta
• preduzetnici koji rade za više klijenata, stranih ili domaćih.

Šta se onda desilo?

Kako saradnici na izradi zakona kažu, tokom prošle godine neke kompanije su tražile od države da se izjasni da li je zapošljavanje preko paušala po zakonu i pošto je država rekla da nije onda su te kompanije krenule u lobiranje. Nije teško prepoznati o kojim kompanijama se radi ako ste pratili čiji su predstavnici i sa kojim argumentima nastupali u medijima, što televizijama, što Internet medijima. Te kompanije su se žalile na “nelojalnu konkurenciju”, “nefer uslove poslovanja” i slično. I tako, zbog strašne pretnje koju za velike korporacije iz Silicijumske Doline ili srpska IT čuda sa Novog Beograda ili Subotice predstavlja Perica iz Beljine kod Čačka koji plete po Ethereumu, država je donela odluku da nešto uradi. Kad je posao u pitanju, to su retko, skoro nikad, dobre vesti.

I to nas je dovelo u sadašnju situaciju. Detalje kako država planira to da uradi ste mogli čuti i videti u državnim medijima i onima koji žele da to postanu. Pominje se taj “test samostalnosti” kao neko magično rešenje. U prevodu, u pitanju je dosta nejasan član zakona za koji nije jasno kako će se primenjivati. Pošto se sa poreskim službama u svakoj zemlji na svetu pristupa sa veliki stepenom opreza po principu “assume the worst, hope for the best”, tako treba doživeti i ovaj naš test samostalnosti: dok se ne pokaže u praksi, tretirati ga najgore moguće.

Kakve su posledice po preduzetnike:

Preduzetnici koji rade za poslodavca ali ih ovaj plaća kao preduzetnike: za njih nema previše simpatija ni sa jedne strane, a i oni se ne čuju previše. Uglavnom će otići u prošlost bez mnogo gunđanja. Njihov problem, država je rešila tako što će subvencionisati njihovo “uvođenje u red” tj zapošljavanje.

Međutim, ne treba zaboraviti da upravo ovom fiktivnom zapošljavanju možemo zahvaliti za veliki deo srpske IT ekspanzije. Jednostavno nizak porez omogućava da kvalitetne ljude platiš komparativno u skladu sa onim što bi dobili na zapadu i na taj način ih zadržiš u Srbiji. A da na globalnom tržištu i dalje budeš konkurentan sa cenama. Država je “rešila problem” tako da će u naredne tri godine da preuzme ogroman deo troškova njihovog uvođenja u zakon o radu. Kada na državnim i sličnim medijima kažu da će troškovi biti veći 37 eura, misle upravo na to. Posle tri godine, oni će biti plaćati cenu poreza i doprinosa.

Da, oni. Iako je obaveza poslodavca da plaća poreze i doprinose oni se odbijaju od plate zaposlenog, bez obzira kako glasila zvanična formulacija. Običaj da se plata izražava u neto a ne u bruto iznosu je negativno nasleđe socijalizma, a najveći gubitnici ovoga su upravo zaposleni jer niti znaju pravu cenu svog rada (što je uvek bruto cena), ni koliko im država od te vrednosti uzme. Na zapadu se plate uvek izražavaju u bruto iznosu i Srbija bi u slučaju da planira da postane savremeno društvo morati tako da počne. To je neophodan korak ka razvoju zdravog odnosa država – građani.

Dalje, preduzetnici koji rade za inostrane klijente:

oni su uglavnom najveće žrtve ovog zakona. Ugroženi su jer nisu lažno zaposleni, nema poslodavca koji bi ostvarujući olakšice mogao da reši njihov status. Naročito ako nemaju ugovor sa stranim klijentima što nije nikakav edge case već sasvim uobičajena poslovna praksa na zapadu. Sa neizvesnim rezultatima “testa samostalnosti” nude im se bizarne opcije: da strani klijent otvori firmu u Srbiji i da ih zaposli što je na nivou nadrealizma. Ili nešto što je realno ali nije za njih: da otvore “pravu firmu” (d.o.o) i tako sebe uklone iz zone dejstva novih zakona. Olakšavajuća okolnost je što se i na njih odnose subvencije od tri godine. Otežavajuće što za većinu d.o.o. nije prihvatljivo rešenje. Treća, verovatno najgora opcija je da nastave da rade kao da se ništa ne dešava jer ovaj zakon navodno nije donesen zbog njih pa njih niko neće ni dirati. Opasan savet, ne slušajte ga.

Preduzetnici koji rade za više klijenata:

oni će najviše morati da se posvete proučavanju efekata ovih zakona. Jer famozni “test samostalnosti” se odnosi na saradnju sa svakim klijentom ponaosob pa je moguće negde nastaviti po starom a negde “pasti” test uz prilično ozbiljne posledice (iz finansijskog a potencijalno i pravnog ugla)

Kakve su opšte posledice i zašto svi pričaju o egzodusu.

To je pitanje koje se stalno ponavlja. IT sektor je jedan od retkih ako ne i jedini u kome nije bilo masovne emigracije. Najviše zbog toga što su zarade ovde na dosta visokom nivou i jedan veliki broj IT-jevaca ne bi nužno prešao na veću ili bar značajno veću zaradu bilo gde na Zapadu (uz razumljiv izuzetak SAD).

Nasuprot medijskim istupima predstavnika pominjanih velikih kompanija koji se podruguju gunđanju malih preduzetnika, emigracija je za IT ljude sasvim realna i dostižna: dovoljan je dobar profil na Linkedinu i/ili par klikova na oglase po Stack Overflowu i sličnim mestima. Na kraju, i gomila rekrutera za strane kompanije se muva okolo jer su IT stručnjaci svuda deficitarna roba. Dakle ljudi ne odlaze, ne zato što je teško otići nego zato ne bi napravili značajan korak napred.

To može lako da se promeni. Nasuprot “pretnjama” korporacijskih PR-ova po Linkedinu da će u inostranstvu da im nedostaje mamina sarmica, u IT zajednici se već odomaćila izreka “lepo je u kraju, al u inostranstvu je ekipa”. Uz to, IT migracije u Zapadnoj Evropi su ljudi sa raznih strana sveta u sličnoj situaciji i zato se naši IT-jevci koji odu preko odmah nađu u dobrom okruženju sebi sličnih ljudi. U prevodu, emigracija kod IT-jevaca je veoma jednostavna.

Državne subvencije traju tri godine, šta posle?

Šta će biti za tri godine niko ne zna tačno. Ali može da nagađa. Teško je da će novozaposlenima neto plate ostati iste za tri godine. Onima koji su poslodavcima naročito bitni svakako hoće , ali na uštrb ovih drugih. Outsource firme ne mogu da podižu cenu jer će izgubiti poslove, pa je za očekivati da će doći do raslojavanja u neto platama između vrhunskih seniora i ostalih. Pošto je teško pomiriti se sa gubitkom plate, treba očekivati veću fluktuaciju na tržištu rada. A to verovatno podrazumeva i veću emigraciju, jer odjednom plata u Nemačkoj postaje znatno veća nego plata ovde.

Preduzetnici koji rade sa inostranstvom su – univerzalno je prihvaćeno – najveći gubitnici. Za njih je emigracija verovatno najbolja opcija. I onako su već jednom nogom napolju. Preduzetnici koji rade sa više klijenata su najveća nepoznanica, ali pred njima su i najveći izazovi.

Što se tiče poslodavaca, veće firme će svakako lako podneti nova pravila igre. Što se tiče manjih, opšti utisak je da ih značajan broj neće preživeti, neke će preći pod okrilje većih, neke će nestati. Naročito teško biće preživeti treću godinu subvencija i naredne dve posle njihovog ukidanja.

Za manje d.o.o. firme postoji dodatni problem da ne mogu ni za ad-hoc poslove ne mogu da angažuju domaće preduzetnike: u odnosu domaći poslodavac – preduzetnik, troškove pada testa snosi poslodavac. Naprimer, ispostavi se da je preduzetnik radio za firmu više od 4 meseca, da za to vreme nije imao drugi posao, tu i tamo se provuče još nešto i eto pada testa, novih nameta na malu firmu i njen kraj. Umesto toga, maloj firmi se više isplati da angažuje stranca preko Upworka, plati 20% poreza na to, i svima lepo. Osim domaćem preduzetniku. Bilo bi dobro da se nekom naknadnom intervencijom u formi mišljenja Ministarstva finansija ovaj problem nekako reši.

A država? Država je odlučila da pokrije gubitke IT-ja koji nastanu u naredne tri godine. To znači da ne dobija mnogo. Država voli da se busa rezultatima IT sektora i stalno licitira brojem otvorenih firmi, čak u istoj vesti u kojoj najavljuje njihov masakr.

IT zajednica

IT zajednica se oštro podelila na dva dela. U jednom su etablirane firme poput Nordeusa i Infostuda, te lokalni BigTech (Microsoft, Google), mobilni operateri, aktivističke organizacije kao što je StartIt, sve u svemu ekipa udružena u zajednicu Inicijativa Digitalna Srbija. Oni su bili direktno uključeni u donošenje zakona, kako sami kažu da bi sprečili “kolaps IT industrije” (mislivši uglavnom ne na IT industriju u celini, nego na sebe).

Oni uglavnom ističu da je zapošljavanje paušalaca bilo kršenje zakona što nije tačno. Postojanje malih preduzetnika uglavnom sa prezrenjem ignorišu i svi do jednog ističu nekakvu “ekonomiju znanja” kojoj Srbija kažu treba da teži. Realno, znanje u ovu zemlju možda donosi Microsoft Research, ali to znanje uglavnom ostaje unutar samog Microsofta, od njega šira zajednica ne profitira. Ono od čega profitira su poslovi sa novim tehnologijama, od blockchaina odo machine learninga a to uglavnom rade outsourceri. Veliki ali i mali. Zato je ta priča o “ekonomiji znanja” je demagogija koja verovatno služi da bi se skrenula pažnja javnosti sa činjenica da sledi neumitno smanjivanje domaćeg IT-ja.

Takođe vole da ističu svoju ulogu u donošenju olakšica i podsticaja. Njihova teza je da bi bez tih podsticaja i mogućnosti prelaska na radni odnos Srbija bila u opasnosti da izgubi značajan broj svojih IT stručnjaka. U stvarnosti, Srbija je pred tom opasnošću i sa podsticajima.

Sa druge strane IT zajednice su mali preduzetnici koji uglavnom nisu bili ni svesni šta im se sprema. Mnogi nisu još uvek. Za one koji su svesni, najava ovih izmena je bila ekvivalent nuklearnoj eksploziji. Neki od njih su se organizovali u grassroots organizaciju Digitalna zajednica, koja ima ambiciju da izraste u krovnu organizaciju koja zastupa upravo male IT preduzetnike. Želimo im sreću i uspeh.

Šta je zaključak? Srbiju napušta gomila ljudi svakoga dana.

IT-jevci su retko bili među tim ljudima, ali sada će se stvari verovatno promeniti. Izgleda da dolazi vreme da se osim novih tehnologija uče i novi jezici. Ne programski jezici, nego nemački, holandski, švedski…

Autor teksta je Vlada Ćalić a isti je objavljen na portalu Vice.